понедељак, 06. фебруар 2017.

Милан Ћулибрк - Колико ћемо још веровати политичарима који нас сваки дан лажу?

Ако је Вучић био љут што нема никаквих доказа против Богољуба, зашто је после само месец дана, без имало љутње, присуствовао отварању Карићевог шопинг мола у Минску? Мада, за разлику од Томислава Николића и Маје Гојковић, није морао да узима лопату у руке.

Колико ћемо још веровати политичарима који нас сваки дан лажу? И како онда да се надамо да ће председнички, можда и парламентарни избори, ствар преокренути набоље? Ко ће да плати и колика ће бити отпремнина ако Александар Вучић реши да се сам кандидује и у политичку пензију пошаље Томислава Николића? Страхује ли ико од оних који и сада кукају да је неиздрживо да би после избора могло бити и горе? Следи ли нам најпрљавија кампања у новијој српској историји? Да ли би Велимир Веља Илић икада у јавност лансирао јако занимљиве слике из свог фото- албума да није остао без фотеље у Коридорима Србије? Опет, какав смо то народ ако се данима питамо само са којим је то политичарем тада специјализанта, сада министра здравља Златибора Лончара, хтео да упозна вођа „земунског клана“ Душан Спасојевић? Од када је име било ког, макар и „непознатог, али најмоћнијег“ политичара важније од ваљаног одговора на питање зашто се ономад у Шилеровој актуелни министар здравља виђао са људима чије се друштво избегава из здравствених разлога? И кога брига да ли је Илић те фотографије купио од бившег фудбалера или му их је неко убацио у поштанско сандуче? Мада, зашто баш у Вељино, а не у неко друго сандуче?

Докле ће у Србији време да лечи све? Није ли 27. децембра 2016. Вучић љутито питао министарку правде: „Зар је могуће да нема никаквих доказа против Млађана Динкића и Богољуба Карића“? Хм, како је онда после само месец дана у Минску, без имало љутње, присуствовао отварању шопинг мола Карићеве БК групе? Да ли је новом приступу, по принципу „мир, мир, мир – нико није крив“ допринео и дух светосавља, јер је Карић свечаност темпирао баш за 27. јануар? Или је Вучић хтео изнова да покаже ко је газда у Србији, јер је њему било довољно да се само појави код Богољуба, док су Томислав Николић и председница парламента Маја Гојковић на Карићевим градилиштима морали да узму и лопате у руке?

Ех, Боже, хоћемо ли се икада опаметити? Сећате ли се еуфорије после америчких председничких избора? Памтите ли насловне стране таблоида да ће нови амерички и стари руски председник, Доналд Трамп и Владимир Владимирович Путин у дуету вратити Србији Косово и Метохију? Где се сад чувају билборди „Трампе, Србине“? После свега, бар себи искрено признајте да ли сте се имало зачудили када је његов гласноговорник најавио да ће САД повући трупе из јужне српске покрајине чим власт у Приштини - формира своју војску? И значи ли то да ће Трамп прво помоћи косовским Албанцима да оформе сопствену војску, па онда вратити Косово Србији? Верује ли у то још ико осим оних којима сваки дан почиње државним ударом? Коначно, да ли бисте две недеље после инаугурације волели да Трамп победи и на председничким изборима у Србији? Да ли бисте сада гласали за њега?

Пита ли се ико да ли би Србија, и без повлачења америчких трупа са Косова, наставила убрзано да се наоружава? Од када је то овако малој земљи неопходна ескадрила од 14 „мигова-29”? Верује ли неко да ће Србија тих шест авиона од Русије и осам из Белорусије заиста добити на поклон? И страхује ли ико да би и овога пута могла бити скупља дара него мера? Ко је спреман да се клади да ћемо авионе добити за џабе, а ко мисли да ћемо њихов ремонт платити бар неколико стотина милиона евра? И зашто онда нико од званичника не каже јавно да смо авионе - и то половне - купили, макар и јако повољно, већ упорно инсистирају на томе да смо их добили на поклон, а платићемо само њихов ремонт? Коначно, када ћемо после система противваздушне одбране „бук“ добити и надалеко чувени С-300? А у овој трци у наоружању чини ми се да је, ипак, најважније питање - ради ли то државни врх Србије само да би нервирао комшије, или је неко проценио да ће нам, не дај боже, у догледно време све то оружје затребати?

Да ли сте и без оваквих вести све више забринути за сопствену будућност и будућност своје деце? Плашите ли се да вам ћерке и синови, унуци и унуке, блиски рођаци и пријатељи само чекају прву прилику да бољи живот потраже ван Србије? И питате ли се када ће и да ли ће икада тај одлив „мозгова“ престати? Хоће ли икада ђачка књижица бити важнија од партијске? А политичари престати да јавна предузећа третирају као јавне куће? И хоће ли 1. маја Влада испоштовати закон који је сама предложила и расписати јавни конкурс за избор директора свих јавних предузећа?