недеља, 01. мај 2016.

Intervju – BELOCRKVANKA Vladislava Vojnović, scenaristkinja „Kozjih ušiju“: „Na transverzali Mencl-Almodovar“

  Autor: Zoran Janković



Vladislava Vojnović
Porazgovarali smo i sa Vladislavom Vojnović, književnicom  i dramaturškinjom, koja se u trenutku dok ovo čitate svim snagama bori da se kraju privede Kozje uši reditelja Marka Kostića, film nastao po njenom  istoimenom nagrađivanom romanu. Više o Kozjim ušima, onima koji ih stvaraju i preprekama na koje nailaze Vladislava Vojnović i njeni saradnici u razgovoru koji sledi.
Šta se trenutno zbiva sa Kozjim ušima, odnosno, koliko su u ovom trenutku one daleko od bioskopske i/ili festivalske premijere?
Pročitavši vaše pitanje, pozvala sam FCS telefonom da se konsultujem oko odgovora.  Rekoše da je komisija pregledala sve dokumentacije i razgovarala sa svim producentima koji su se zaglavili zbog nemogućnosti finansiranja postprodukcije svojih snimljenih filmova, pa i sa nama. Sada čekamo da se sastane Upravni odbor i donese konačne odluke. Ne lipši, magarče, do zelene trave; budi uporan kao mazga; imaj gomilu života kao mačka; ne laj sela radi nego sebe radi i – čim se sve to dogodi, eto Kozjih ušiju. Za otprilike mesec dana od uplate sredstava na račun Luks filma bićemo u poziciji da šaljemo film stranim i domaćim festivalima, pa zatim u bioskope, pa zatim na televizije, pa zatim da nas ispiraterišu, pa da ima na internetu da se gleda za dž, a ko je nevešt da kupi DVD ispred robne kuće u Zemunu, a ja da se svađam sa prodavcima i da im ništa ne mogu!
Vladislava Vojnović, scenaristkinja i producentkinja.
Budući da je izostala pomnija medijska kampanja tokom snimanja, predstavite nam, molim vas, ovaj svoj film (u smislu sinopsisa, saradnika, faktografije…).
Kozje uši su priča o jednoj ženi, njenom životu, problemima, snazi i slabosti, uklapanju i neuklapanju u ovaj svet, o njenim ljubavima, predrasudama i slobodoumnostima, a sve to na pozadini istorijskih događaja. Dakle, u prvom planu je Stojanka, a u dubinskom kadru iza nje je 1948. tj. godina kad se rodila u selu na obodu Deliblatske peščare, pa 1968. tj. godina  kad je studirala u Beogradu, pa devedesete godine  dvadesetog veka kad je živela svoju zrelost, pa današnje ludo i teško vreme ne samo finansijskog, nego svekolikog osiromašenja. A Stojanka je „devojka iz moga kraja“, što bi rekao Arsen Dedić u istoimenoj mu pesmi, samo što više nije devojka, ali kao i ona Arsenova i ova još uvek „ne dâ da je slome, otima se i prkosi“.  Osim sjajne Gorice PopovićSlobodana ĆustićaNikole KojaMilice Spasojević  i još pedesetak odličnih glumaca, ili autorske ekipe sa najavne špice, uvek sa zadovoljstvom mogu da spomenem saradnike koji obično ostaju nespomenuti, a filmova bez njih ne bi bilo, kao što ih ne bi bilo ni bez eksponiranih ličnosti. Na primer pomoćnika reditelja Ivana Zacera, asistentkinju reditelja Snežanu Šipka Mileusnić, finansijsku organizatorku Jelicu Rosandić, organizatora i location managera Dragana Pakovića, šefa scene Slobodana Petrovića, scensku maskerku i vlasuljarku Mirjanu Stevović i mnoge druge koji će mi, nadam se, oprostiti što ovde nisam prepisala baš celu odjavnu špicu. Od faktografije mogu da navedem fakt da je pijaca u mojoj rodnoj Beloj Crkvi subotom ujutro prepuna raznih varijeteta glavne junakinje Stojanke, kao što je to, po svoj prilici, slučaj sa čitavom zemljom. Nijedan lik u filmu nije stvaran, ali su sve slučajne sličnosti sa stvarnošću namerne, jer je stvarnost takva da pre samo trideset godina niko u nju ne bi poverovao, a moji tadašnji profesori dramaturgije bi mi za opis sadašnjosti po svoj prilici rekli „Koleginice, preterali ste, ipak vam je sve to malo previše konstrukcija!“

Kozje uši nastale su po vašem romanu, sami ste uradili adaptaciju. Koje su ključne prednosti i glavna ograničenja tog zahvata?
 I ključne i sporedne prednosti su da sam sve vreme znala sve o junacima i događajima jer ih poznajem kao svoj džep. A i glavna i sporedna ograničenja istresanja sadržaja sopstvenog džepa pred publiku uvek su ista: morate predočiti svetu i narodu da i oni u džepu imaju slične stvari, što nije tako teško; ali morate taj svet i narod nekako privoleti da te stvari vidi kao zanimljive i vredne pažnje i paženja, pa i ljubavi. E, a to drugo nije više lako. Toliko smo sami sebi dojadili, a poneki smo se i zamrzeli.
Vladislava i Meda, maj 2015.
Kao i u slučaju Princa od papira, producent i direktor fotografije ponovo je Miloš Spasojević, vaš suprug, a nanovo u filmu glumi vaša kćerka Milica Spasojević; koje su najkrupnije prepreke i najopipljivije dobiti od rada u svojevrsnoj porodičnoj filmskoj manufakturi?
Mislim da nema ni prepreka, ni dobiti – kad radimo mi radimo i tu više nije važno da li je neko nekome žena, muž, majka, otac ili dete. Možda jedino za rana buđenja imamo prednost da Miloš čuje alarm, pa on prodrma mene, a onda ja odbauljam da drmusam Milicu.

Kozje uši su Vaša nova saradnja i sa rediteljem Markom Kostićem; kako je tekla saradnja ovog puta i šta je to što vas spaja u kreativnom i autorskom smislu?
 Marko Kostić je retko senzibilan čovek i ozbiljan intelektualac, tako da je sa njim uvek veliko zadovoljstvo sarađivati. Na ovom projektu njegova je režija bila od velikog značaja i zbog toga što su Kozje uši , iako se odvijaju u provinciji, na selu i u prirodi, zapravo jedna veoma urbana priča. Kad kažem urbana, ne mislim na urbano kao suprotnost ruralnom, nego na urbano kao celokupni sistem tzv. građanskih vrednosti, građanske neposlušnosti, građanske svesti o sebi i drugima, pa i građanske autodestrukcije. A Marko Kostić kao NBG-čovek najbolje je mogao da pripazi da Kozje uši ostanu na transverzali Mencl-Almodovar, tj. da se ne zaglibe u banatsko blato protiv kojeg sama ne bih bila u stanju da se izborim jer ga obožavam u svim agregatnim stanjima, od bare sa punoglavcima pa do divote prašine.