Belocrkvani ponosni na čuvenog pesnika -
Stogodišnjica rođenja pesnika Vaska Pope.
Jedan od najvećih pesnika srpskog jezika, Vasko Popa, rođen je u Grebencu, kod Bele Crkve, 29. juna 1922. godine.
Piše:
Branko Kukić
ČUDA VASKA POPE
Ako bismo želeli da napravimo skicu za duhovni portret Vaska Pope moramo neizostavno pomenuti sledeće:
Vasko Popa se pojavio u srpskoj književnosti odmah posle Drugog svetskog rata, dakle u vreme kada su zavladale socijalne tendencije u umetnosti kao posledica komunističke ideologije – čiji je, inače, Vasko Popa bio simpatizer – i kada su sve umetničke ideje koje su dolazile sa Zapada bile ne samo pod sumnjom, nego i pod kontrolom. Ali taj talas novog između dva rata, potekao sa modernom, avangardom i nadrealizmom – kome je Vasko Popa takođe bio sklon – bio je već osnova za neko čudo koje je tek trebalo da se dogodi. I upravo je Vasko Popa doveo to čudo i pustio ga sa lanca u našu poeziju. Naravno, odmah su to čudo zastupnici nove, krute i utilitarne ideologije pojurili da uhvate i da ga ponovo vežu, ali čudo se razbesnelo, tutnjalo je, ludovalo, sevalo i grmelo, a mladi pesnički svet počeo je da ludi od nekog uzbuđenja i zanosa, od novog ludog vremena koje se svuda osećalo kao pomama i ekstaza. Vasko Popa se nije obazirao na hajke i osporavanja. Obazirali su se drugi – oni koji su se uplašili tog čuda i oni koje je to čudo omamilo. Bilo je to, pre svega, čudo jezika, zatim čudo pesničkih slika, čudo novih suludih metafora, čudo novog ritma, čudo asocijacija. Bio je to grom iz vedrog neba. Tih čuda Vaska Pope bilo je i kasnije, jer je on prosto bio vođa pesničkih čuda.Moje upoznavanje sa poezijom Vaska Pope dogodilo se kada sam bio u prvom razredu gimnazije. Jedan mladi, tek svršeni profesor književnosti pročitao nam je na času pesmu Vaska Pope "Očiju tvojih da nije“. Ovo je ta pesma:
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Taj naš madi profesor, pročitavši dakle ovu Popinu pesmu, upitao je šta ova pesma znači? To pitanje je izazvalo šok među nama. Prolomila se tišina koja nam je oduzela i moć razmišljanja i moć govora. Otkud nebo u stanu, i to još u slepom stanu; ko je taj što ima svoje slavuje; od kada vrbe prelaze preko praga…? Prvi put su nas zbunile reči iz jedne pesme, jer smo poeziju drugačije shvatali. Strpljenje profesorovo trajalo je beskonačno. U jednom trenutku – a bio je to trenutak kada se nekakav odgovor morao srušiti i razbiti tišinu – ja sam glasno, više za sebe, rekao: Pa, to je ljubav! Tada sam u očima mojih drugova i ja osetio svu ljubav sveta, jer sam, kao neki mali Edip, rešio zagonetku. Tada sam, u stvari, shvatio da jezik skriva jedan drugačiji, paralelni svet, dublji i suptilniji, višeznačan i zatamnjen, ali svet koji povezuje um i duh, realno i izmišljeno. Ogovorom: "To je ljubav“ počela je moja pesnička avantura – zakoračio sam jednom nogom u svet moderne poezije! Preda mnom se tada ukazala svetlost poezije Vaska Pope, svetlost koja me, evo, i danas obasjava.Kada je o pesničkom jeziku Vaska Pope reč, treba odmah naglasiti da njegov jezik, u stvari, nije neproziran, nerazumljiv i taman. Tamno je ono što se tim jezikom saopštava, jer se to nalazi s one strane, iza uma, u dubinama našeg bića, našeg sna i u našoj podsvesti. Popin jezik je jezik nadsvesti! Šta nam ta nadsvest savremenog pesnika poručuje? Pokušaću da u najkraćim crtama izrazim kako ja to doživljavam. Prvo, savremeni umetnik, a pesnik pre ostalih, suočen je sa krizom ličnosti modernog doba. On oseća da je čovek ispunjen egzistencijalnim strahom: kako od svojih misli, tako i od svojih osećanja. Savremeni čovek je jedinka koja se istovremeno hrani i truje svojim košmarom, svojim avetima i avetima drugih, melanholijom i razdraženošću u isto vreme. Drugim rečima, čovek je obavijen splinom. Videćete to iz jedne pesme Vaska Pope, koja je napisana pedesetih godina. Pesma je iz njegove knjige Nepočin-polje:
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova
Ova Popina ljubavna pesma, pesma koja bi trebalo da slavi najuzvišenije osećanje, prepuna je straha, neizvesnosti i sumnje u to osećanje i u mogućnost ljubavi. U ovo osećanje uvuklo se nešto nepozvano, neko neidentifikovano, neobjašnjivo i nesaznatljivo strano prisustvo; evo ga, hoće da razori to osećanje. Jeza, rđa, senka, ponor, sklupčana zmija, kopitama što tutnje zgrabiće kosmičku snagu ljubavi. I nema više mira, radosti i nade među ovim ljubavnicima. Oni žive na nepočin-polju večitog bdenja i nesna, ograđeni nečim strašnim i nepojmljivim. Nema spokoja u šatoru među dlanovima nežnosti i poverenja.
Ali, kriza i nemir iz ličnosti prenose se i na savremeni svet u celini, pa je sumnja u egzistenciju kao ispunjenje i vrhunac sveta osnovno stanje svih odnosa savremenog sveta. O tome Popa govori u poslednjoj svojoj pesmi napisanoj verovatno 1990, dakle u vreme strašnih događanja u našoj bivšoj državi:
Živećemo u doba noža
Veliki nož će preseći na dvoje
Sve čega se dotaknemo
Pa i nas same
Doživećemo da se nož
Nabode na svoj sopstveni vršak
I da bude posečen
Od svojih oštrica
Mi ćemo sastaviti svoje polovine
Ali se one među sobom
Neće prepoznati
Savremeni čovek u savremenom svetuje podeljen do te mere da su čovek čoveku, ideja ideji, misao misli, osećanje osećanju – nesaznatljivi, neprepoznatljivi i neprihvatljivi. Mi smo stranci koji se lelujamo: nesigurni, ljudi-senke, ljudi bez osobina, ogoljeni i izgubljeni u tami i ponoru sopstvenog sveta i sveta uopšte. Najveća zla sevaju u nama i nad nama.Ovaj duhovni portret Vaska Pope bio bi nepotpun ako ne bih pomenuo i njegov neprocenjivi značaj za srpsku kulturu. Reč je o dva poduhvata kojima je Popa zadužio generacije čitalaca i stvaralaca.
Naime, Popa je sastavio tri zbornika (almanaha) prozno-poetskih tekstova koji su temelj umetničke imaginacije: zbornik narodnih umotvorina Od zlata jabuka, zbornik pesničkih snoviđenja Ponoćno sunce i zbornik pesničkog humora Urnebesnik. Za srpsku narodnu književnost Popa je verovao da je temelj naše kulture i stvaralaštva: "Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti… Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom.“
U vezi sa pesničkim snoviđenjem Popa kaže da se "dnevnim očima samo dnevne i svakodnevne stvari vide“, pa nastavlja : "Čas zadivljeni, čas zastrašeni, vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera između nas i svekolikog svemira…, ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim stvaranjem. Vladamo tom zvezdanom čarolijom i u isti mah joj služimo.“Povodom pesničkog humora (kao i Breton u svojoj "Antologiji crnog humora“) Popa se izrazio jednom velikom pohvalom čovekovoj imaginaciji, oličenoj u humoru: "Taj divni, taj neulovljivi humor! Ide zemljom, a senka mu nebom. Glas mu govori belo, a odjek mu odgovara crno. Stopalo mu je okrenuto unapred, a trag unazad… Ko će humoru nabrojati sva lica i naličja? Humor može da bude: kamen koji ujeda kad ga neko zgazi. Vatra koja voli da se kupa gola. Reka koja teče uzvodno. Voćka koja sama pojede voće sa svojih grana… Nož koji se poseče kad god nešto seče… Ko će s humorom izaći na kraj? Osim samog humora.“Neizostavno moram – na samom kraju – da kažem da je Vasko Popa uređivao jednu od najznačajnijih edicija u srpskom izdavaštvu koja se zvala "Metamorfoze“. U toj ediciji je objavljeno 35 knjiga. Bila su to, između ostalih, dela sovjetskih pisaca koji u to vreme nisu bila objavljena ni u Sovjetskom Savezu (Zamjatin, Babelj, Piljnjak, Ivanov, Andrej Bjeli, Platonov, Remizov); zatim je među prvima u Evropi objavio Borhesa, Huana Rulfa i Asturijasa; objavio je Margerit Jursenar, Malkolma Laurija, Silviju Plat, Sadeka Hedajata, ali i nekoliko velikih italijanskih pisaca: Itala Zveva, Itala Kalvina, Sangvinetija i Ćezarea Pavezea. I sve – imajte ovo u vidu – između 1962. i 1979. I sami znate kakvo je to vreme bilo u jednoj komunističkoj državi.Eto, imao sam potrebu da vam kažem nešto o Vasku Popi, izostavljajući priču o njegovom uticaju na sve nas, i kao pesnik i kao čovek, o uticaju koji nas je povezivao i sa nama samima i sa celim svetom. Mi koji smo ovde osećamo se kao njegova duhovna deca. Nadam se da nismo sirota deca. I da mnogi drugi u Srbiji nisu kao Jovan Bez Zemlje.
