Владимир Кастељанов
Аутор: Јовица Даниловић
Белa Црквa – У белоцркванској Партизанској улици у броју 52 – већ пуних десет година ради сасвим јединствен, приватни музеј. У њему породица Кастељанов чува успомене на своје претке и сународнике, које је зла судбина натерала да се покрену са својих огњишта у царској Русији и пођу у непознато. У повећој соби потомци избеглих и остали имају прилике да се упознају са историјом свог народа, а млади из Беле Цркве и других крајева Србије у последње време све чешће и из Русије и читавог света – овде се образују, васпитавају и напајају патриотизмом.
Овај простор је испуњен фотографијама, цртежима, географским картама на којима су обележени путеви којим су се прогнани кретали, портретима значајних личности и блиских рођака ове породице, групних слика руских кадета, сведочи и о блискости два народа, руског и српског. Ту су и верске књиге, разно ордење, бодеж „кинжал” – Владимирова успомена од оца Николаја из 1900. године...
На зидовима су педесет три цртежа и акварела, на којима су сва већа места на путу од Русије до Беле Цркве, које је урадио рођени деда Владимирове супруге Валентине, Иван Павлович Трофимов. Овде се чува и дедин штап, у који је он урезивао имена важнијих места са датумима, на путу од Полтаве (1919. године) и Владикавказа, Севастопоља... све до Беле Цркве.
Истакнута места на највећем зиду заузимају портрети цара Николаја и краља Александра Карађорђевића, који је највише заслужан не само за отварање врата избеглицама из царске Русије већ и за настављање рада кадетских корпуса. И сам краљ је иначе био ђак Паженског кадетског корпуса у Санкт Петербургу, и знао је о каквој се интелигенцији избеглих ради. Ту је и портрет кнеза Константина Константиновича, покровитеља свих кадетских корпуса у царској Русији, по коме је назван кадетски корпус у Белој Цркви, који је најдуже опстао.
На улазу у овај јединствени музеј, у дворишту, стоји табла на којој пише: „Кадетска меморијална соба”.
У Белу Цркву су све до 1928. године пристизале руске избеглице, око 2.500, углавном из редова образованих слојева друштва, чије је знање помогло и Белој Цркви, али и читавој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Био је то прилив изузетно великог броја нових житеља, у односу на варошицу, које је домаће становништво топло дочекало. До почетка Другог светског рата овде је био смештен и Кримски кадетски корпус, касније именован у Кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича. Долазак Руса је обогатио културни и забавни живот Белоцрквана новим, до тада невиђеним садржајима, позоришним представама, музичким концертима, балетом, песничким сусретима...
Руси су, 1930. године, у Белој Цркви саградили и своју цркву, и посветили је светом Јовану Богослову.
– Жеља ми је била да створим руски кутак, али се скромна идеја претворила у нешто веће, па је овај простор почео да привлачи и историчаре и ђачке екскурзије. Осим Кадетског корпуса великог кнеза Константина Константиновича, који је трајао до 1944. године, овде је боравио и Девојачки марјански донски институт, као школска установа, у којој је средњошколско знање од 1920. до 1941. године стекло око 1.000 девојака. Занимљиво је да је поменути кадетски корпус у Белој Цркви, од укупно 30 кадетских корпуса царске Русије – последњи који се задржао. Тог 8. септембра возом је последњи кадетски корпус кренуо ка западу, а 26. септембра је био расформиран. Кадети су, расејани по свету, оформили удружења, у којима сећања негују и њихови потомци. У Белу Цркву су долазили кадети из Канаде, Венецуеле, САД, Бразила, Аргентине, Аустралије и Француске, људи у озбиљним годинама – каже наш домаћин, Владимир Николајевич Кастељанов (78), инжењер грађевинарства, који се нада да ће о овом музеју наставити да се старају ћерка Татјана, архитекта, и син Николај, инжењер информатике.
Наш саговорник, чији су преци учесници великих ратова за слободу Русије, скреће нам пажњу да кадетски корпуси не представљају неку војну школу, већ веома темељно организовану школску установу и систем школовања. Када су кадетски корпуси дошли на ове просторе, стигли су комплетни: ђаци у својим у школским униформама, професори, кухиња, службеници који су опслуживали школу, доктори, кувари, углавном са породицама... да би наставили образовни рад по принципима по којима су у отаџбини радили. Завршетак школовања у кадетском корпусу представљао је велику матуру, после чега је образовање могло да се настави на факултетима, па и на војним академијама.
Кастељанов истиче да се у данашњој Русији веома негује кадетски корпус као систем школовања, па постоји више од 150 кадетских корпуса. Кажу да је и у њима будућност Русије, а родитељи их сматрају престижним школама.
Наш домаћин нас је повео на Руско гробље, где почива око 650 грађана Беле Цркве руског порекла. Међу њима је чак 19 генерала, али и доста припадника племства, па сенатори, кнегиње, професори, инжењери, „обични” грађани... Недавно је из Москве Руско гробље и Кадетску меморијалну собу посетило 25 студената. Та два места постала су култна.
„Ово је мали, мали, али ипак део Русије.”
Владимир Кастељанов подсећа нас на вишеструка страдања „белоцркванских Руса“: у Октобарској револуцији, па 1941. од Немаца, онда, 1944. од црвеноармејаца, па након Резолуције Информбироа, 1948. године. Када је 1956. године Југославија нормализовала односе са Совјетским Савезом, Руси у Белој Цркви нису страдали, јер их готово више и – није било.
Сада у овом граду живи само тридесетак потомака Руса избеглих после Октобарске револуције. Већ првих дана окупације Југославије, велики број њих је пошао у ново избеглиштво, а то се поновило и са доласком црвеноармејаца. Ослободиоце – избеглице из царске Русије нису смеле да дочекају.
Захваљујући свом музеју у Белој Цркви, многи су пронашли рођаке, које су историјске олује расејале по свету. Појединци и групе из читавог света Владимиру најављују долазак и читава два месеца раније.
