Belocrkvanin Aurel Marila filatelističkom zbirkom i kolekcijama starih razglednica, hemijskih olovaka „koje ne pišu” i značaka potiskuje žal za uspešnom neimarskom prošlošću i obogaćuje penzionersku svakodnevicu.
Autor: Jovica Danilović
Bela Crkva – Belocrkvanin Aurel Marila (76), građevinski inženjer, budi uspomene na svoje uspešne neimarske dane, koje je još pre četiri decenije postepeno zamenio kolekcionarstvom, najpre sakupljajući stare razglednice Bele Crkve, potom oformivši zavidnu filatelističku kolekciju, svrstanu među najvrednije u zemlji, kao i zbirku od oko 4.000 značaka i više od 3.000 hemijskih olovaka „koje ne pišu, jer bi od stajanja, ispuštajući mastilo, napravile dar-mar”.
Uz svoje zbirke potiskuje žal za uspešnom neimarskom prošlošću i lepim vremenima i obogaćuje penzionersku svakodnevicu.
– Da nije mojih zbirki, ne znam kako bih podneo protok vremena. Verovatno bih se stalno opterećivao neprekidnim propadanjem rodne varoši i u tome sagorevao. U nekad čuvenom građevinskom kolosu „Standard-betonu”, osnovanom pre ravno 55 godina, zaposlio sam se kao mladi građevinski inženjer. Obavljao sam odgovorne poslove, a jedno vreme bio sam i tehnički direktor – seća se za „Politiku” Aurel Marila, koji je želeo da studira matematiku, ali ga je ponuđena stipendija uputila na građevinarstvo.
Naš sagovornik kaže da je „Standard-beton” – na čije postojanje danas podseća još samo ogromna zgrada u centru Bele Crkve, u kojoj je bila direkcija firme a sada je na putu da se sruši – bio velika firma s kompletnim programom izgradnje. Oko 1.000 zaposlenih podizalo je proizvodne pogone, mostove, propuste za vodu... po čitavoj Jugoslaviji, sem Makedonije. Najviše se radilo u susednom Vršcu, gde su belocrkvanski neimari svojevremeno na nekoliko lokacija gradili uspešne fabrike, sada ruine, pa u Zrenjaninu, Vukovaru (pristanište), Osijeku... Sve proizvodne pogone u Beloj Crkvi, a bilo ih je podosta, izgradili su belocrkvanski graditelji.
U ovom građevinsko-industrijskom kombinatu još 1972. godine izrađivani su elementi od prenapregnutog betona, po čemu su Belocrkvani dugo bili jedini u Jugoslaviji. Tom novinom u građevinarstvu proslavio ih je naš čuveni graditelj mostova, konstruktor i inovator akademik Branko Žeželj.
– Taj patent učinio nas je još poznatijim, pa smo u tadašnjoj državi bili toliko traženi i cenjeni da su investitori odlagali izgradnju samo da bi nas dobili. Zapošljavali smo ne samo Belocrkvane, već i Vrščane i stanovnike drugih obližnjih opština. Za naše potrebe u Beloj Crkvi je osnovan i Školski građevinski centar, iz kojeg su izlazili formirani stručni radnici, zidari, betonirci, armirači... i sve smo ih odmah zapošljavali. I razvoj je nametao zapošljavanje, a i država je sve firme uslovila da prime pripravnike prema broju zaposlenih – nastavlja Aurel.
Ističe da je „Standard-beton” imao svoju proizvodnju betonskih elemenata u „Betonjerki”, a „Šljunkara” je isporučivala dovoljno materijala iz sopstvenih kopova, dok se u ciglani proizvodila cigla. Oko 400 radnika „Rada”, kojim je rukovodio Marila, bilo je stalno angažovano na terenu.
Zvuči neverovatno, ali je istinito: sedamdesetih i osamdesetih godina tri puta dnevno iz Bele Crkve su put jugoslovenskih gradova odlazile kompozicije od po nekoliko desetina vagona natovarenih šljunkom i proizvodima od betona (vozovi više ne saobraćaju do Bele Crkve). Za svoju „Betonjerku” armirači su svakodnevno pripremali između 50 i 100 tona armature... Firma je imala i dosta opreme, velikih kranova, kiper-kamiona...
– Baš kako je rasturana Jugoslavija, početkom devedesetih godina rasparčavan je i „Standard-beton”, u čemu su učestvovali moćnici željni još novca i slave. Do tada smo živeli normalno. Građevinari nikad nisu bili preplaćeni, ali sam sa platom mogao, recimo, da pođem na more. Usput nisam strahovao da će me neko pretući i kuću opljačkati. Mislim da se to zove demokratija – kaže ovaj belocrkvanski neimar, koji je „na vreme”, pre raspada „Standard-betona”, prešao u beogradski „Promont”, odakle je otišao u mirovinu, i naglašava da je Bela Crkva nekada imala sjajne šanse.
Posle „teških tema”, naš sagovornik se vraća svojim ljubavima. Najpre su ga, kaže, privukle stare razglednice njegove rodne varošice, do kojih nije mogao da dođe bez putovanja i dopisivanja s kolekcionarima iz zemlje i inostranstva. „Jer, kakva je to razglednica koja nije izašla iz svog mesta!” Ima jedinstvenu zbirku, od blizu 700 retkih, pa i jedinstvenih primeraka, poseduje i prvu belocrkvansku razglednicu, poslatu 1. novembra 1897. godine u Segedin. Istovremeno ga je privukla filatelija, „jer je bilo novca, a danas nekada vredne serije nemaju cenu, pa se od njih rastaju samo oni koji moraju”.
– Filatelija je izuzetna pasija jer pruža neograničene mogućnosti i za samoobrazovanje. Marke možete da sakupljate po zemljama porekla, možete da se opredelite za floru, faunu, značajne naučnike i umetnike, možete da nabavljate i serije čarobnih „šarenih papirića” na kojima je čak i običan motiv, recimo kvaka. Što se naših maraka tiče, imam ih od Kneževine Srbije do današnjih dana. Sve. Ovaj hobi osvaja čitavog čoveka doživotno. Zahvaljujući ponajviše poštanskim markama i starim razglednicama, s kojima se družim svake večeri, uspevam da se „iselim” iz stvarnosti i time sebi produžim vek. Ne razumem ljude bez nekog hobija. Mora da im je život jako dosadan i naporan – kaže inženjer Aurel Marila iz Bele Crkve.
