Hoće li neko da namigne?
Živimo diletantsku verziju starih posleratnih filmova. Drugovi i drugarice, obruč se steže, okolo su Njemci (dobro, u ovom ratu su nam oni prijatelji), idemo u proboj, sloboda je blizu, sunce se rađa!
Da je film, odavno bismo napustili projekciju, možda ga i izviždali. U bioskopskoj sali bi ostali samo oni koji su u nju ušli drugim poslom – da se malo ogreju ili ljube. Jer, film je loš. Nategnut, neubedljive glume, predugo traje.
Ovako, nastavljamo da gledamo i pitamo se kome je palo na pamet da snima takav film. I to sada, posle toliko godina i posle toliko dobrih filmova koji su nam pomogli da izgradimo ukus i podignemo kriterijume. Pa ipak ovo nisu te poratne godine kad je i sam film bio novotarija. Ipak su se u međuvremenu pojavili i televizori i videorikorderi i satelitski programi i kompjuteri… Svakakva čudesa smo videli, neka od njih i uživo. Pa kako je onda moguće da neko misli kako ćemo sa uzbuđenjem pratiti ovo diletantsko ostvarenje?
Ostvarenje u kojem je situacija stalno krajnje ozbiljna, neprijatelj ne spava, neprekidno se radi na otklanjanju teških problema, uvek se neko sumnjiči za izdaju i uvek se iznova mora dokazivati odanost partiji i vođi. Ostvarenje u kojem skromni pregaoci požrtvovano rade na obnovi i prosperitetu. Grade, otvaraju, potpaljuju visoke peći, prebacuju normu BDP-a, danonoćno bdiju nad usnulim stanovništvom, slave na oslobođenoj teritoriji, obilaze okupirane zone i društveno-političkim radom podižu borbenu gotovost radno i ratno sposobnog stanovništva.
Ko veruje, i još bolje – da li stvarno veruje da mi verujemo u to? U to da je kružni tok neko veliko civilizacijsko dostignuće koje se mora zabeležiti kamerom, a nova ograda oko oficirskog doma takav građevinski poduhvat da ceo vojni vrh treba da je obiđe? Ili u to da su semafor, lift, pešački prelaz takva pomodna čudesa i sokoćala da ih treba, svaki pojedinačno, svečano otvarati? Hoće li sada, kad su prihodi gradova i opština dodatno smanjeni, ”otvarati” drvo koje olista u proleće?
Zar zaista misle da mi mislimo kako se prosperitet postiže i dokazuje novogodišnjom rasvetom koju postavljaju u oktobru, a sklanjaju u aprilu? I da verujemo da je to što je gradonačelnik Beograda poklonio džipove republičkom ministarstvu policije ”dokaz da grad razmišlja o onom što je građanima najvažnije, a to je bezbednost i sigurnost”, kako je rekao gradonačelnik? Jer, da ”grad razmišlja” tako kako gradonačelnik kaže – savamalski skandal se ne bi ni desio ili bi bio procesuiran, umesto zataškan. A tek ne bi bilo moguće da gradonačelnik (javno optužen od premijera) poklanja džipove onima koji treba da ga saslušavaju.
Ne, stvarno, da li je moguće da su ozbiljni i da ozbiljno misle da ih ozbiljno shvatamo? Zar baš niko neće da namigne u kameru? Da, usred zapaljivog motivacionog govora o revoluciji koja teče dok joj neprijateljska delatnost podmeće klipove, zameni onaj mrtvozornički izraz lica jednim šeretskim osmehom kojim bi nam poručio da zna da znamo? I da je ovo samo jedna, možda ne baš uspela parodija starovremenskih filmova.
Komendija, takoreći.
Peščanik.net, 10.10.2016.
