У Црвеној Цркви је престао да излази „Долић”, једне од ретких сеоских новина код нас.

              Угасио се „Долић”!!!!???!!?!

                            Озрен М. Радосављевић

Сеоске новине у Црвеној Цркви излазиле од 2004. године

Црвена Црква – У Црвеној Цркви је престао да излази „Долић”, једне од ретких сеоских новина код нас.

Због недостатка новца, који је до последњег броја обезбеђиван, углавном, поклонима читалаца, власника малих занатских и трговинских радњи и Месне заједнице. Новине су добиле име по истоименом потоку-понорници и долини сеоског атара.

Излазио је у тиражу од 300 примерака, а осим породица у селу, новине су примали и наручиоци из других места, па и иностранства.

– У јесен 2004. године смо покренули „Долић”, и толико сам се за њега емотивно везао, да ми престанак излажења представља губитак драгог пријатеља – каже Озрен М. Радосављевић, покретач и главни уредник овог гласила месне заједнице са уписаних 587 бирача, коме су на садржајности и квалитету могле да позавиде и градске новине. – Трећину простора смо посвећивали актуелностима, а остатак историји, археологији, етнологији, ликовима суграђана, занимљивостима... Аутори су била и позната имена из науке и литературе. Гласило месне заједнице, по други пут доживљава тешку судбину, јер ју је претходно покренуо месни учитељ Константин Коста Јездимировић, још 1884. године, и кратког је била века.

Прелиставајући прве бројеве „Долића”, наилазимо на информацију да је „Црквени одбор 27. фебруара 1883. године, одлучио да уплати пет форинти у Фонд за пренос костију Бранка Радичевића, из Беча на Стражилово”.

Објављени су и бројни епитафи, а са надгробног споменика Црвенчанина, Светозара Савковића, званог Тоза фирер, који је преминуо 1938. године, и сахрањен на варошком Српском гробљу у Белој Цркви, цитирано је: „Живот је борба, а смрт победа”, а са суседног камена: „Волео сам јутро рано, волео сам тиху ноћ, о младости моја рана, зар сам мор’о овде доћ...”  У „Долићу” је објављен и епитаф: „Стани, не прилази, роде, и твоје је место овде...”

Фебруара 1897. године, хроничар је записао, а „Долић” пренео да „тај месец беше тако леп и топао у овом крају, да су жене ишле у танким хаљинама, а деца су о Богојављењу могла ићи босонога, капут се није могао носити због несносне врућине”.

У новинама које више не излазе прочитали смо и податак из 1907. године о селу и сељанима: „У Црвеној Цркви живо је и здраво четрнаесторо мештана који су превалили осму деценију. Десет је жена, и четири мушкарца. Најстарији мештанин има 83, а мештанка је седам година млађа”.

Радосављевић се нада да ће и новине доживети судбину потока имењака, који после обилних киша еруптира из дубина земље. До тада се крије од сунца и суше.

Аутор: Ј. Даниловић