Ne davimo Beograd
Kao i kod Luisa Kerola, i sa ove, naše, strane ogledala – svašta je moguće i ništa nije doista. Pa je tako moguće i da urednik tabloida, koji i inače rutinski jednom nedeljno raskrinkava zavere protiv vlasti, objavi kako je voditelj jedne satirične emisije zapravo zaverenik koji je skoro sve svoje goste zavrbovao i uključio u zaveru da se ubije premijer naše zemlje. Pakleni plan je valjda bio da se dejstvuje ubitačnim humorom, pa da premijer umre od smeha, ali je plan zakazao jer su od agenata sa terena saznali da premijer nema smisao za humor?!
Takođe je moguće i da se u centru glavnog grada odigra masovni višečasovni protest o kojem centralne informativne emisije izveste – samo ono što piše u stranačkom saopštenju jedne vladajuće partije i još jedne partije koja se nada vlasti. Ali i da prikažu kako su ”neki građani izrazili spontani protest protiv protesta stavljajući na svoje prozore transparente”. Pisane zapanjujuće istim rukopisom čiju identičnost ne bi osporili ni gradonačelnikovi bugarski grafolozi. I pisani sa istim smislom za humor (po kojem patka ima samo jedno, ono starinsko, prostačko značenje). No, kao što je lepo rekao jedan namerno nakaradno sklepani transparent sa protesta u Zagrebu: kakva vlast takav i transparent.
Moguće je takođe i da vlast ulaže protest, ne ulični već zvanični, što se javnost sada buni, a nije se bunila onda kada su neki drugi (ili neki isti, ali pod drugom vlašću) ”radili pod fantomkama”. Čime samo priznaje da se u ovu najnoviju nepodopštinu upustila jer je verovala da će ona, nepodopština, proći bez otpora javnosti. I sada joj je krivo (njoj vlasti, a ne njoj nepodopštini, mada razumem što ih brkate) što joj nije prošlo ono što je prolazilo nekima drugima. A što je legitimna zamerka valjda svakog kriminalca otkad postoje zakoni i sudovi. Ali ne i legitimna odbrana, naročito ne države.
Na kraju, moguće je i nečiju samoproglašenu hiperaktivnost uporno upoređivati sa samopregornim radom za nacionalnu dobrobit (a ne sa trčanjem u mestu koje, doduše, koristi ali samo onom ko se rekreira), a protestante (ne one Veberove koje premijer stalno doziva, nego ove domaće koje premijer stalno proziva) inaugurisati u strane plaćenike (tajni pozdrav im je valjda ”nek vam je sa kešom, junaci!”), pa objasniti da taj novac čak ni ne razmenjuju legalno za robe po tržnim centrima nego i tamo rade samo neko ”trange frange”.
I onda se čudite što smo samo jednu naslovnicu daleko od optužbe da Ludi šeširdžija (onaj Kerolov, a ne ovaj naš) – zapravo zaziva da se desi šesti oktobar. Šta, niste primetili? A ono 10/6 što mu je zakačeno za šešir? Deseti šesti po engleskom, odnosno šesti deseti po naški? Aaa, sad vidite kako je logično. A to što stalno priređuje čajanku? Eto vidite. Pa posle kažu ludačke teorije zavere.
