Premijer Srbije kaže da vodi Srbiju u Evropsku uniju. Njegovo glavno štampano glasilo optužuje organizacije koje učestvuju u građanskim protestima da primaju pare od Evropske unije kako bi srušile njega i njegovu vladu. U svom odgovoru neke od pomenutih organizacija kažu: ne, nismo mi za Evropsku uniju, to je grobnica naroda, i u njenim interesima radi neoliberalni Vučić pod diktatom MMF-a. Ovo potvrđuje i sama Evropska unija koja kroz usta Maje Kocijančić kaže da EU od svih svojih ulaganja u Srbiji ubedljivo najviše finansijski podržava upravo srpsku državu i aktuelnu vladu. Jer da podsetimo – nijedna srpska vlada nije imala ovoliku podršku Evropske unije, a isto tako nijedna (osim Nedićeve) nije bila ovoliko servilna prema stranom kapitalu.
Za to vreme Srpska pravoslavna crkva blagosilja gradonačelnika (i njegove saradnike!), dok ga premijer na prijemu u ruskoj ambasadi štiti od streljanja koje po nalogu Evropske Unije hoće da izvrše oni koji stoje iza protesta. Dok se miris tamjana širi gradom, oni među protestantima koji vele da su protiv Evropske unije, i to ne samo zbog toga da bi ih ruska država pozvala na prijem, našli su se optuženi da ruše Vučića sredstvima te iste Unije. Ako nekom sve ovo može delovati konfuzno i protivrečno, čini se da ipak postoji jedna konstanta politike Vučićeve vlade: ona uglavnom zavisi od toga koja je ambasada kog dana zakazala prijem.
Kako sad ovde da se razabere ko je u Srbiji za Evropsku uniju a ko protiv nje? Jel za EU Vučić ili organizacija Ne davimo Beograd? Jel protiv tabloid Informer ili marksističke organizacije okupljene u Levom samitu Srbije? Ko tu dobija pare od EU, a koga tu EU eksploatiše i tlači?
Sada kada je Informer dobio duboko-državni zadatak da kleveće organizacije koje pokušavaju da lociraju politiku tamo gde se ona valja artikulisati da bi postojala (u društvenoj borbi za građanska i radnička prava, ali i za drugačije modele javne uprave), neke od tih organizacija suočavaju se sa vlastitom retorikom kada je njihov decidirani anti-EU stav u pitanju. Jer i za one koji su entuzijastično ZA i za one koji su radikalno PROTIV, Evropska unija se nedijalektički posmatra kao nepomična i generička tvrđava na koju politika nema uticaja. Za prve ona je snoviđenje, a za druge je grobnica.
Otuda i duboka država zna da ako uskovitla onu istu retoriku koja je devedesetih demonizovala nevladine organizacije kao izdajničke a njihove aktiviste kao strane plaćenike – n.b. kada se u Srbiji kaže “strani plaćenik” ne misli se na one koji primaju novac iz Rusije – onda može ugroziti odnose među učesnicima u građanskom protestu i naglasak sa pitanja oko kojih se protesti konstituišu prebaciti na pitanja zbog kojih je politički život u Srbiji u ćorsokaku još od pojave višepartijskog sistema. Ali, ono s čim duboka država ne računa jeste pokazani kapacitet organizacija koje učestvuju u protestu da različitost mišljenja ne znači i odustajanje od protesta, već aktivan odnos prema potencijalima njegove transformacije.
Za ove proteste pitanje da li su njihovi učesnici za ili protiv Evropske unije trebalo bi da je irelevantno. Ali vlast će dati sve od sebe upravo da krupne protivrečnosti u sopstvenoj politici prema EU prenese na učesnike protesta. Režimu će biti od pomoći i oni ambigvitetski mudraci koji nevladine organizacije vide kao produžene ruke nečijeg mračnog interesa, a proteste omalovažavaju kao povratak na podele iz devedesetih i tako obnavljaju onu vrstu retorike po kojoj su protesti isuviše urbani a premalo ruralni, isuviše hipsterski a premalo folkerski, isuviše građanski a premalo narodni, isuviše prozapadni a premalo proruski, itd. Ako pak protesti uspeju da izbegnu ove teme i uspeju da nametnu političku a ne identitarnu retoriku (a posebno ne onu “ja urban a ti seljak”), oni će moći da se pretvore u politički pokret kojim se možda najavljuje nekakvo pojavljivanje politike odozdo, politike u lokalu, politike solidarnih društvenih organizacija, politike koja ne služi interesima kapitala.
