среда, 09. август 2017.

Крушчица

Народ редовно и овде и у околини каже Кручица, а не Крушчица. Колико знају стари људи, Крушчица је одувек овде. Овде је „Колац ударен“ кад је први пут насељена. Верују да су први насељеници дошли из Србије, а и из Црне Горе. Кад су се насељавали дошла је ту једна баба од сто година, ударила колац и казала: „Овде ће да буде село“. А кад су је питали како ће се звати село, рекла је: " Да видимо о'шта је је колац?" Како је колац био од Крушке, село доби име Крушчица. Мисле да је та баба била од Лекића фамилије. Најпре је било село на месту Угљешина бара, а основало га је шестнаест породица које је довео обор-кнез Угљеша. Тамо је била и црква посвећена св. Димитрију, и ту су били дуго, па су због Куге прешли на данашње место. Око првог села је био, ископан шанац (канал), да Куга не уђе у село. После је у Крушчицу, када се преселила на данашње место, дошло више родова из Јагодине, међу њима и Витомирови-Стеванови, названи по претку Витомиру, који се доселио, а Стеванови је, јамачно, било старо њихово презиме. По причању старих људи, дошли су заједно из Црне Горе и остали овде: Лекићи, Тодорови, Стајићи, Јовичини и Митровићи. Баба од Лекићевих, врло стара, није више ни видела, очупала је мало траве и рекла да је овде добро, мирише Мајчина душица. Никога, веле, није било овде, него су се они први населили. Не зна се да ли је, и у каквом сродству било тих пет фамилија (четри славе од давнина Ђурђиц, а Митровићи Ђурђевдан). Лекићи по надимцима: Бата-Маркови, Свирчеви, Крецуљеви (али пореклом Илићи, сад се презивају Лекићи), Трајилови (Трајило, Влах, посињен у кући Лекића). Алекса Лекић је дигао устанак 1809. године ради устанка у Банату и заједничка војевања под Карађорђем. После неуспеха он је пребегао у Србију и војевао уз Карађорђа до пада Србије, затим је пребегао у Аустроугарску(вероватно у Ковин, где му је била прешла и породица), те га аустроугарске власти одведу у Карансебеш, где га лекар отрује. Требало је да Карађорђе пређе на Панчево, Миленко на Базјаш, а Милутин на Оршаву, али је био ветар, који их је оме, па нису могли прећи. Отишли су за Вршац и прикупили су се на старом вршачком српском гробљу, неко их је издао, па су их растерали. Од оних које су похватали, неке су отерали на робију, неке су казнили батинама (по 80 батина), али неки су побегли у Србију. Уз Лекића је учествовао у том покрету крушчички свештеник — капелан ђакон Димитрије Ђорђевић.
Крушчица је при крају турске владавине већ била насељено место. У попису 1717. године јавља се у облику Knitiza са 26 кућа, а на Мерсијевој карти као Kniczicza у новопаланчком округу. Године 1773. припало је српско-немачкој, а 1783. румунско-српској граници. Код цркве крушчичке, зидане 1780. године, најстарији надгробни споменик је из 1785. године, на гробу једног свештеника, а други је из 1816. године. У Крушчици има на три места сасвим фамилијарних камених споменика — крстова, на раскршћима, који нису подигнути над гробовима. Откако је Крушчице, увек је било само једно гробље, и то на његовом садашњем месту. На гробљу су гробови груписани по фамилијама. Уочљиво је и просто надгробно камење без крста и натписа, које је несумњиво најстарије, из времена када још можда није било у близини мајстора за резање слова.