ROĐENA BELOCRKVANKA Sanja udata Cvrkotić devojačko Vinković: Kako sam se izborila da radim ono što volim?
Kada je Sanja odlučila da postane balerina, mama ju je podržala, a tata je rekao: „Dobro, ali šta ćeš da budeš kad porasteš“, misleći da treba racionalnije da razmišlja o izboru zanimanja. Jer, biti balerina je san skoro svake devojčice, ali izbor umetničke profesije ne znači sigurna primanja, mogućnost izdržavanja porodice. Sanja je ipak upisala Baletsku školu „Lujo Davičo“, a danas je izvođač, pedagog i koreograf savremenog plesa. Živi u Beogradu, beskompromisno radeći posao koji voli. Evo kako je uspela da savlada prepreke i izbori se za posao u svojoj „neperspektivnoj“ profesiji.− Zaljubila sam se u balet još kao devojčica. Nije to bila samo grozničava želja da obučem baletsku haljinicu, sećam se da je najjači utisak na mene ostavila učiteljica baleta − kaže Sanja Cvrkotić (41). − Pomislila sam kako je to divan posao koji bih i ja jednom volela da radim. Kasnije sam upisala baletsku školu, zainteresovala se za savremeni plesni izraz, učestvovala u raznim predstavama i projektima, igrala u našim pozorištima, ali danas se bavim pedagoškim radom i koreografijom, što sam oduvek i želela.
Zvuči jednostavno, ali nije bilo lako doći do toga. Posle završene škole, Sanja je mogla da nastavi da se obrazuje u inostranstvu, ali za to nije imala uslova. Odlučila je da pokuša da napreduje putem raznih seminara i radionica kod nas i u inostranstvu, ali je ipak upisala Istoriju umetnosti. To je bio malo sigurniji put − za svaki slučaj. Međutim, sticajem srećnih okolnosti ubrzo je prvi put kod nas osnovana trupa koja je u KPGT-u pravila predstave savremenog izraza i Sanja je pozvana da radi u okviru nje. Kad je osetila šta znači biti na sceni, više nije bilo skretanja sa puta − odlučila je da se potpuno posveti plesu. Učestvuje u predstavama koje su tih devedesetih godina za Beograd bile nešto novo, avangardno... − Bilo je to ispunjenje mog sna. Radila sam ono što volim, bila sam plaćena za to, edukovala sam se, posećivala seminare, putovala... Kao da sam živela u svetu koji tih godina nije imao mnogo veze sa realnošću − seća se Sanja, koja u to vreme dobija stipendiju EU „Dance WEB“, što joj omogućava da neko vreme provede u Beču radeći i učeći o onom što voli.PREDSTAVA ZA PREDSTAVOM...
Kao na filmu, odlazi na audiciju, gde dobija angažman u predstavi jedne austrijske plesne kompanije, sa kojom narednih godinu dana putuje po Evropi.
− Međutim, kad mi je ugovor istekao, odlučila sam da se vratim u Beograd. Planirala sam da odatle pratim audicije i putujem kad treba. Počela sam da igram u nekim beogradskim pozorištima... Ređale su se predstave „Faust“, „Molijer“, „Građanin plemić“, „Korak bliže, korak dalje“, „Blanko“, „Bacanje kocke“... U to vreme sam upoznala i supruga Aleksandra, što me je čvršće vezalo za Beograd. Zaposlila sam se u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ kao pedagog na predmetu Savremena igra i to mi je naredne četiri godine dalo određenu finansijsku sigurnost − priča Sanja, koja je tada profesionalno bila ispunjena, ali je želela i porodicu.
Trudnoća ne mora da napravi bilo kakav problem u karijeri, ali mnoge žene se ipak susreću sa tim problemom. Rođenje Maše je Sanji donelo najveću radost u životu, ali je suočilo sa tim da je zbog odsustva izgubila posao u školi. Da, zvuči strašno − ali je bilo tako. Porodiljsko bolovanje traje godinu dana, a tokom tog perioda su i neke predstave koje je radila skinute sa repertoara.
− U to vreme sam, kao i svaka majka, želela da se potpuno posvetim detetu. Osećala sam da je to jedino ispravno. Htela sam da dojim Mašu što duže, a to se nije baš uklapalo sa igranjem predstava. Međutim, u mom poslu ako te dugo nema, dolaze neki drugi ljudi, nove generacije... Brzo sam shvatila da ću, ako želim da i dalje radim ono što volim, morati sama nešto da smislim − zaključila je.POSAO ILI PORODICA − ZAŠTO NE BI MOGLO I JEDNO I DRUGO
Iako bi joj zbog deteta bilo mnogo lakše kada bi se negde zaposlila i određenog datuma u mesecu dobijala platu, odlučila je da ipak ne pravi kompromise sa sobom. Nije prošlo mnogo vremena, a Sanja je osnovala studio „Korak“, u okviru koga decu predškolskog i školskog uzrasta uči osnovama baleta i modernog baleta. Krenula je da traži salu, napravila plakate, flajere i ostalo je samo da čeka da joj se prvi polaznici jave. Na početku ih, očekivano, nije bilo mnogo i gotovo da uopšte nije zarađivala, ali istrajnost i ljubav koju je ulagala, ipak, su se isplatili. Iz godine u godinu dece zainteresovane za časove koje drži na Banovom Brdu i Novom Beogradu je sve više.− Međutim, kad mi je ugovor istekao, odlučila sam da se vratim u Beograd. Planirala sam da odatle pratim audicije i putujem kad treba. Počela sam da igram u nekim beogradskim pozorištima... Ređale su se predstave „Faust“, „Molijer“, „Građanin plemić“, „Korak bliže, korak dalje“, „Blanko“, „Bacanje kocke“... U to vreme sam upoznala i supruga Aleksandra, što me je čvršće vezalo za Beograd. Zaposlila sam se u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ kao pedagog na predmetu Savremena igra i to mi je naredne četiri godine dalo određenu finansijsku sigurnost − priča Sanja, koja je tada profesionalno bila ispunjena, ali je želela i porodicu.
Trudnoća ne mora da napravi bilo kakav problem u karijeri, ali mnoge žene se ipak susreću sa tim problemom. Rođenje Maše je Sanji donelo najveću radost u životu, ali je suočilo sa tim da je zbog odsustva izgubila posao u školi. Da, zvuči strašno − ali je bilo tako. Porodiljsko bolovanje traje godinu dana, a tokom tog perioda su i neke predstave koje je radila skinute sa repertoara.
− U to vreme sam, kao i svaka majka, želela da se potpuno posvetim detetu. Osećala sam da je to jedino ispravno. Htela sam da dojim Mašu što duže, a to se nije baš uklapalo sa igranjem predstava. Međutim, u mom poslu ako te dugo nema, dolaze neki drugi ljudi, nove generacije... Brzo sam shvatila da ću, ako želim da i dalje radim ono što volim, morati sama nešto da smislim − zaključila je.POSAO ILI PORODICA − ZAŠTO NE BI MOGLO I JEDNO I DRUGO
− Kao i sve velike zvezde, imam podršku porodice − kaže Sanja u šali. − Leti nemam posla i nikad tačno ne znam koliko ću zaraditi, ali nije da ne doprinosim kućnom budžetu. Takođe, mnogo više nego druge majke imam vremena za ćerku.
Maša (4) baš i ne voli kad mama provodi vreme smišljajući koreografije, radije bi da se igraju, ali zato obožava da izađe na scenu sa igračima i da se pokloni. Tako je i nedavno pokupila aplauz na kraju predstave „Ko igra, taj i dobija“ koju je njena mama postavila u Domu kulture Studentski grad, gde u okviru „Novog studija“ drži radionice savremene igre i fizičkog teatra studentima. Iz toga su proistekle već dve predstave, za koje je Sanja potpisala koreografiju. To je posebno ispunjava, ali nema ničeg interesantnijeg od rada sa mališanima. Svaki čas je za njih nova igra, a deca su iskrena i neponovljiva. Sanja je to iskusila još dok je igrala Gerdu u dečjoj predstavi „Snežna kraljica“ − deca su prilazila sceni pokušavajući da je upozore na opasnost koja joj preti od ledene kraljice. Pedagoški rad joj je doneo posebnu vrstu ispunjenja i dao novu dimenziju njenoj profesiji. Sanja je sada za te devojčice ono što je za nju nekad bila učiteljica baleta koja joj je probudila strast prema plesu.
− Na jednom od dečjih nastupa, devojčica iz grupe se okliznula i pala dok je igrala. Stojim sa strane i gledam − oči pune suza, a bradica joj poigrava kao pred plač. Tražila je tog trenutka moj pogled i ja sam joj dala znak da ustane i nastavi. Učila sam ih šta da urade ukoliko se bilo šta nepredviđeno desi dok su na sceni − treba samo da se osmehnu i nastave da igraju kao da se ništa nije dogodilo. Tako je i uradila. Posle nastupa mi je rekla da je čim je pogledala u mene, odmah zaboravila da je uopšte i pala − priča žena koja decu ne uči samo plesu nego i tome kako se treba boriti u životu za ono do čega nam je stalo.
Pogledajte deo predstave „Ko igra, taj i dobija“, čiji je autor Sanja Cvrkotić.
